“Zvonko”, tihim je ali paničnim glasom pozvala starog koji je za to vrijeme u kuhinji predano čerupao puricu ili odojka. “Kaj je?”. “Cr... Crkla je telka!”. “Pa upali stabilizator ili stiltaj.”. “Jesam al ne dela…”. “Pa daj ga malo trkni…”. “Zvonimire!!!” Kad vas majka ili žena zove punim imenom, znate da je vrag odnio šalu i tata je trenutno masnoruk došao do stare kutije, pritisnuo gumb “Uklj/Isklj”, nešto drkuljio po drugom i zadnjem gumbu “Kontrast”… I zaključio – “Sranje”. Minutu je trajala jeziva tišina, čak sam se i ja usro i gurao autiće tako da ne grebu parket, a onda su se rodioci značajno pogledali. Mama je rekla – “Hoćemo li izvadit ono?”. Tata je klimnuo glavom – “Mislim da bi trebali”.
I dok sam ja mislio da ću dobit ili bracu ili biciklić, stari je tumbao po ormaru sa skrivenim obveznicama, bonovima za benzin, maminom narukvicom od crvenih koralja i zlatnim brošem, te uskoro proletio kroz sobu i izjurio u grad. Sat vremena kasnije na ormaru je stajao Keugmangsan, Grundigov jeftiniji brat blizanac iz Koreje s dijagonalom od 37 centimetara, soft taćem i… I… I u boji! A mislio sam da je Džeri siv i Pink Panker plav. I više ništa nije bilo isto. Divne li kutije… 1984. smo kupili zadnji model Sanyja bez daljinskog (grmljmrmlj…), dvije godine kasnije mi je mama došla pod odmorom u školu reć da je tata kupio video, a kupnja prvog kućnog kina je bila više neka stvar normale. Kad su starci odselili uzeo sam si najjeftiniji LG. Momak me služi već petu godinu bez većih zamjerki osim - težine. Naime 40 kila koje sam stalno seljakao iz spavaće u dnevnu kad bi bila neka jača tekma, lagano su došle do granice izdržljivosti. Moje, ne njegove. A i s vremenom sam ostario na ganglije i jako me počelo nervirat kad bi dva pijana nakon tekme vraćala telku u sobu pritom rušeć štokove i vaze…
Te se odlučio na veliki korak – kupovinu mrcine od preko 100 centimetra. Buraz… Kao i svako muško, volim šarat po kanalima. Starom LG-u treba tri sekunde da prebaci na drugi program. Prođe ti gol u te tri sekunde… Pa sam zabrijao na onu sliku u slici – gledaš film, a i skužiš kad padne gol. Al naravno da se to više ne proizvodi. Kreteni – sve što valja – izbace. Druga je želja bila imat DVD rekorder i kućno kino kompatibilno s telkom, pa da sve mogu s jednim daljinskim. I opet tupavi smješak prodavača. Guze oni nas, guze, ko što ne žele napravit mob za dvije kartice (dobro, mogu, al na kapaljku…). Al kad ne možemo bez tehnikalija. U biti možemo, al kad je ovak ljepše… I onda sam krenuo. Philips i Sony su mi preskupi, Pioneer daleko preskup, ostaju LG, Panasonic i još jedan. Oni iz niže kategorije, tipa Vivax i slični koji zovu na kvar čim izađeš iz dućana mi nikak ne ulijevaju povjerenje, a i odmah se sjetim one stare britanske – “nisam dovoljno bogat da kupujem jeftine stvari.” Doma mi rekorder nije nešto srčano kompatibilan s telkom, pa od ubacivanja DVD-a do gledanja možeš tri ture kokica speć… I tako na blef rekoh - Panasonic.
E sad, LCD ili plazma. Kriste, mjesec dana uvjeravanja plazmafila i elcedemanijaka… Plazma je mekša, prirodnija, puna boja, LCD se manje kvari, duže traje, ima plastični ekran i ne zrači. Po plazmi ostaju tragovi autića na ekranu, na LCD-u ne, al kad ti na LCD-u crkne pixel, crko je zauvijek i imaš mali kockasti i nezamjenjivi leš koji bode u oko.
Plazma se više ne proizvodi, LCD je budućnost. Sve dvojbe je riješio frend koji mi je rekao – za pet godina će ionako i jedno i drugo bit smeće i morat ćeš kupiti novu. Pa sam uzeo plazmu. I sad se nerviram, jer mi tipovi iz kablovske šalju programe sa smetnjama, kojih nije bilo ni na Keugmangsanu ni Sanyotu. A i oni likovi u dućanu bi ti mogli reć kad ti već prodaju televizor da unutra nema kabela bez kojeg NE možeš vidjeti sliku, majka vam ručak bez žlice servirala...
Došao mi na kraju frend koji mi je sfajntjurirao sliku i popravio je za deset posto, ali je i dalje kao friško izgrebana hauba. Dakle, imam govno od slike, mutno, snježno i zgrebano. Onaj Be Net nemre u kvart, MAX TV kažu da je zločest i zna zamrznut, satelitsku ne želim kupit jer me ne zanima omanska teve prodaja narukvica od devinog hrbta. Zvuk je skroz ok, ali nijedan od ponuđenih 4:3 16:4, 2 u 8 ekrana nije dobar.
Ili mi opet vrne 37 centi Keugmangsama ili se razlije ko Žak, ili se pak skroz izobliči…
Al je veliko. Ali mi ni ne stane nijedna knjiga sa strane pa moram kupovat police.
Možda sam ipak trebao kupit LCD? Kak to ljudi opće skuže? Koji je bolji. Imaju dvije telke u sobi? Možda bi se više trebao kretat i plivat a manje zujit u Duchovnyja koji uopće nije seksi i žene nisu normalne. A možda su u šumi…