Čestitke. Na stoliću u dnevnoj sobi, ispod montažnog borića tijekom prosinca bi se malo po malo gomilale božićne i novogodišnje čestitke. Tata bi jutrom pokupio poštu i pootvarao kuverte, mama bi ih nekako klasično majčinski lijepo posložila, tako da bi one ljepše stajale bočno (kao kad igraš zahoda na kartama), a kičastije bile polegnute (i opet kao kad igraš zahod).
Što bi bila bolja godina u čestitkama, to bi brdašce bilo više. Tih davnih osamdesetih je to imalo neki posebni štih, rekao bih da su tople želje grijale više od problematičnog plina, a jedan od kiselijih dana je bio onaj kad bi došao doma, a bor već bio spakiran u podrumu ili bačen pred zgradu. I čestitke u ladici. A onda su seronje izmislile SMS-ove i sad mi za badnjak oko 23.00 utrne ruka s mobitelom jer se sve zaštopa i iskoče siroti sateliti iz orbite, bombardirani retardiranim kopipejstanim plošnim željama. O kakvog tu šljama ima. O kakva je to nemušta i nesretna prijevara, kako je užurbanizacija pojela toliko toga lijepog i bitnog. Nekad si prvo morao s mamom ići kupovati čestitke, pa nije bilo kuverti pa si išao u papirnicu, onda na kiosk po kuverte, i na poštu to bacit (jer je jednom jedna susjeda ispričala da je vidjela drugu susjedu kako je vidjela da jedan mali u njenom kvartu baca petarde u kasliće pa da to nije sigurno)...
Uglavnom, samo na nabavku repromaterijala bi izgubio dva dana, a da ne spominjemo tekst čestitki... Čekalo se do zadnjeg trena. Moji nisu nešto brijali na religiju, pa su čekali do 29.12. i slali čestitke onima od kojih su već dobili za Božić i onima koje su tek htjeli iznenadit za Novu Godinu. Mislim da je tu posrijedi ipak bila lijenost, koja je očigledno bila zarazna jer bismo dobijali čestitke sve do sredine prvog. Dolara od tete Luce iz Australije – tek jednom. Dovoljno da se džaba veselimo svakoj novoj njenoj čestitci...
Počeci darivanja. Pokloni su bili posebna priča. Ako sam nešto jako želio – za to se nije imalo para. Dobilo bi se sljedeće godine, ali mi to tada više nije bilo napeto. Kad bih i dobio nešto što bi me na prvi pogled oduševilo – ispostavilo bi se da je bilo bezveze. Kad se podvuče linija, lopte, udice i Spectrum je bila srž. Ostalo – ne baš. I samo sam jednom predvidio što me čekalo pod drvom, jer sam zaželio loptu za basket, a poklon je bio obmotan u obliku golemog bombona. Cool!
U srednjim godinama (kad imaš 40, onda su ti srednje od dvadesete do tridesete), imalo se još manje para, pa sam jako dugo vremena poklanjao – herbarije. U proljeće se zaletiš na Sljeme, u Maksimir, ili po mogućnosti u neku još gušću šumetinu ili višu planinčugu, uzmeš par starih Jutarnjih i sakupljaš sve što ti se čini zgodno i može se osušiti. Kao propali student Vinarstva, morao sam položiti kolegij «Kultivirano» bilje, pa sam nešto čak i kužio – na primjer razlikovati kukuruz i kukurijek, a najupečatljiviji biljak za zapamtit je bio neprikosnoveni Bromus Erectus. Od milja – kontrast. Od poklanjanja herbarija sam odustao kad me dotična vlasnica tuluma odvela do zida na kojem je već visio moj prošlogodišnji uradak, vrlo sličan ovom nenamjerno ponovljenom, pa sam morao početi plaćati za darove. Ima li boljeg prizora od gledanja nekog do koga ti je užasno stalo, kako odmotava tvoj poklon, ugleda ga i prosuzi od sreće! I ima li išta gore nego kad napravi facu kao da je juha neslana i hladna...
Shopping manija. E sad... Lako je ženama. One su stalno u shoppingu. Čak i kave piju planirano u shopping centrima u pauzama maratonskog kupovanja. Ja to nemrem. Lud sam od mirisa shoppinga, onih tisuća pomiješanih parfema prodavačica pomiješanih s mirisom duhanskog dima kojeg poskrivečke uvlače po hodnicima i zahodima... Ono, «Izvolite, mogu li vam pomoći» koje mi odsjeće noge jer, pobogu, naravno da ne znam što želim, jer inače ne bih tumarao po Arenadi i periferiji Slovenije umjesto da pijem mrzlog pivkana s frendovima... A tek atmosfera, silovanje pjesmuljaka koji te tjeraju na potrošnju i nagrizaju savjest, dobro da se trgovački lanci još nisu dosjetili da ti 1.12. na kućnu adresu dostave popis ljudi kojima bi trebao nešto kupit... Šefe, daj ovo zaštiti, mogli bi smo se obogatiti! Postoji ona stara nagornokarabaška poslovica – da bi volio druge, moraš prvo voljeti sebe. Pa kako onda da nekom kupim dobar poklon kad ne znam ni kaj bi mene samog veselilo? I tako vrludam i tumaram sve manje gradom, a sve više periferijom, nekad si sve našao u NAMI, sad ti, bokte, treba kompas i Indijanac koji čita tragove...
Centar grada je uređen kao Drezden 1945., Bandi štedi na ukrasima, ali i dalje neki rodijaci drže vašar-šatore po svim većim trgovima. Još malo pa će i Tonson Krezubica za Božiće pjevati. Katastrofa... Starci su lakoća, njima u mesnici nabavim par plodova tora, svinja, špeka, fileka i krvavica – sve čega nema na Korčuli.
Ali ekipi, dragoj, djetetu, SEBI!?!?!? Razmišljam o džidžama. Htio bi nabavit nešto na što mogu snimati program. MAXTV svima šteka, BNET-a mi nema u kvartu, ISKON me nazove pa kaže da će doć, pa ne dođu, pa je došo jedan s cigaretom i ne je htio ugasit u stanu pa sam odusto od ISKON-a, one ostale ni ne kužim. A Panasonic mi nije kompatibilan s LG-om pa nemrem ni video, ni DVD ni ništa uštekat da snimim fakin skijaške skokove dok sam na poslu ili s juniorom negdje na sanjkanju. Pa ciljam izdaleka. Junioru ću poklonit poklonjenu MP3-cu, poklonjene igrice za Wii, a ozbiljno razmišljam i o još jednom džojstiku. I panoramsko letenje nad Zagrebom, nemojte mu reć, hi-hi-hi... Za najbolje sam frendove smislio savršen gadget – butelju pivkana od 0.75 cl iz Beershopa, a za curke, za curke i dalje nisam pametan...
Ima li idealnog poklona za žene? A da se umotam u mašnu?
